Pričajmo o težini: vreme je za drugačiji razgovor o gojaznosti

Uprkos grubosti takvih pitanja, kao zdravstveni psiholog koji radi u oblasti upravljanja gojaznošću, ona mi uopšte ne smetaju. Zapravo, mislim da su veoma korisna.

Veći deo mog rada je obuka zdravstvenih radnika u upravljanju gojaznošću. Dakle, ne upravlja medicinski deo gojaznošću već onaj koji se odnosi na brigu i negu.

U tom kontekstu, kako su gore navedena gruba pitanja od pomoći? Pa, razotkrivaju veliki problem u vezi sa ulogom koju imaju zdravstveni radnici u upravljanju gojaznošću. A ako je Vaša telesna težina ikada bila razlog Vašim posetama zdravstvenom radniku, možda ste i Vi postavili ova pitanja (manje-više glasno).

Često se nađem u situaciji da vodim obuku o upravljanju gojaznošću u sobi sa 30 ili 40 lekara. Kada postavim pitanje „Zašto bi tvoj pacijent slušao bilo šta što kažeš?“, obično dobijem 3 vrste odgovora.

Najčešći odgovor je: „Pacijenti treba da slušaju zato što sam ja stručnjak.“ Na šta ja reagujem podsećajući lekara da je on/ona sićušna mrlja u životu osobe – i verovatno prva koja se ignoriše.

Samo razmislite o tome: Posetite svog lekara, dogovorite se oko plana, zatim odete kući i shvatite da je Vaš životni saputnik skeptičan i osporava preporuke Vašeg lekara. Koga poslušate? Svog životnog saputnika ili svog lekara? Tačno. Dalje, izađete sa prijateljima i oni savetuju suprotno od onoga što ste se dogovorili sa svojim lekarom. Šta se dešava? Da li poslušate lekara i završite sami ili krenete za prijateljima? Saveti stručnjaka su u redu, ali oni ne kontrolišu Vaše ponašanje tokom vremena, i to nikako ne sme da ugrozi važne socijalne odnose i kulturološke aspekte Vašeg života.

Drugi najčešći odgovor na ovo pitanje je „Moji pacijenti znaju da trebaju“. Pa, ovo pokreće problem „želi“ naspram „treba“. Kao ljudi, zaista imamo zahteve koji se sukobljavaju. Imamo emotivnu stranu, zasnovanu na željama, koja teži da ide u potragu za srećom. A imamo i logičku stranu koja može da izračuna rizike i prednosti. Koja je jača, šta mislite? Tačno, emocije dominiraju logikom kod normalnih osoba.

Dobro, a koji je treći, najmanje čest odgovor? Lekar kaže da „pacijent ima lične i smislene razloge da traži i sledi moj savet“. Bingo! Ljudi će najverovatnije slediti ponašanja koja su u skladu sa njihovim uverenjima i vrednostima.

Dakle, savremeno upravljanje gojaznošću se zasniva na tome da prvo pitate, saslušate i razumete iskustvo te osobe. Iz te zajedničke osnove, osoba i lekar mogu da pregovaraju o drugačijim opcijama za upravljanje gojaznošću.

Pričam ovu priču jer ilustruje gore pomenuti problem. To jest, zdravstveni sistem funkcioniše tako da je lekar stručnjak, a Vi neinformisana osoba.

Ova postavka funkcioniše u hitnoj pomoći ili u operacionoj sali, ali ne i kada su u pitanju izbori ponašanja koje ljudi prave iz dana u dan. U našim životima mi moramo da budemo glavni. Imate li dece? Koliko je Vaše dete imalo godina kada Vam je prvi put reklo „ti nisi glavni“? Tačno. I zašto znam da su prve reči Vašeg deteta bile „Ne!“ i „Ja znam!“ a ne „mama“ ili „tata?“

Postoji vreme i mesto za „podučavanje i priče“ u vezi zdravstvenih i stručnih preporuka, ali to nije ono što zahteva upravljanje gojaznošću. Upravljanje gojaznošću zahteva pristup koji ja zovem „saradnja i osnaživanje“.

Savremeni pristupi upravljanju gojaznošću prihvataju ovu perspektivu „saradnje i osnaživanja“ i zasnivaju se na poštovanju, brizi i podržavanju lične stručnosti pojedinca. Zamislite da Vaš lekar kaže: „Vi ste stručnjak za samog sebe, a ja sam stručan u upravljanju gojaznošću“. Da li mislite da bismo mogli da radimo zajedno na pronalaženju rešenja koja su dobra za Vas?

Verujem da je takav poziv jedini način na koji zdravstveni radnici i ljudi sa gojaznošću mogu da počnu da sarađuju u pravcu efikasnog upravljanja gojaznošću. Ali nažalost, još uvek postoji vrlo mali broj zdravstvenih stručnjaka koji su svesni toga.

Postoji mnogo istraživanja koja pokazuju da zdravstveni radnici pokazuju predrasude i stigmu prema osobama koji žive sa gojaznošću, a koji zbog toga ne gledaju na zdravstvene radnike kao na izvore podrške.

Evo gde dolazi do izražaja drugo pitanje koje sam gore pomenuo: Zašto bih uopšte razgovarao sa Vama? Pa, ako se tako osećate ili imate iskustvo da Vas zdravstveni radnik osuđuje, voleo bih da znate da je u njemu problem, a ne u Vama. Nažalost, kao i praktično svi članovi društva, zdravstveni radnici su takođe razvili previše pojednostavljenu predstavu da je za mršavljenje samo potrebno reći jedite manje i krećite se više.

Sve je na Vama - jednostavna jednačina između energije koja ulazi i energije koja izlazi. Dakle, ako želite da smršate samo jedite manje i krećite se više; ako ne, nešto nije u redu sa Vama. U društvu zvanom Obesity Canada (Gojaznost u Kanadi), čiji sam osnivač, ovo zovemo „Noćna mora u ulici "ELMM“ gde se ELMM odnosi na „eat less, move more” - jedite manje, krećite se više.

Kao savet za lečenje, Jedite Manje, Krećite se Više, je zreo za penziju. Preplavljeni smo dokazima da je gojaznost zdravstveno stanje – rizik od gojaznosti je povezan sa Vašom genetikom, apetit je kompleksan i podrazumeva nekoliko moždanih sistema koji štite od mršavljenja, a ishrana se isto tako odnosi na društvena i emocionalna pitanja, koliko i na težinu.

Kao rezultat toga, znamo da težina nije ponašanje i ne može se direktno kontrolisati, i da gubitak masti rezultira neurohormonalnim promenama koje povećavaju apetit, smanjuju sitost; telo pokušava da zaštiti svoju najveću težinu.

Ukopali smo se u veoma duboku rupu. Mentalni sklop iza saveta „jedite manje, krećite se više“ usvojen je iz reklama zasnovanim na predrasudama protiv ljudi koji žive sa gojaznošću, predrasudama zdravstvenih radnika i društva uopšte, kao i na vlastitim predrasudama onih koji žive sa gojaznošću.

Rešavanje situacije će zahtevati da se zdravstveni radnici edukuju o nauci i etici upravljanja gojaznošću. U ime moje profesije, verujem da upravo sada moramo naporno raditi, da bismo povratili poverenje osoba koji žive sa gojaznošću. Zašto bi nam dali još jednu šansu ako ne možemo da dokažemo da smo se promenili?

Ali ako ste bili žrtva predrasuda o gojaznosti, teško je to zaboraviti. Želim da naglasim ovo. Loše smo se ophodili prema Vama. Pretrpeli ste štetne posledice.

Ne možete to tek tako da zaboravite. Zato sam razvio nastavni modul za zdravstvene radnike pod nazivom „Veliko izvinjenje“. Ono što želim reći je da moramo da priznamo da su naša prošla uverenja o gojaznosti, i kako je lečiti, bila pogrešna, i da mi sada drugačije razumemo gojaznost. Mi smo toga svesni i priznajemo da je bilo štetno. Molimo Vas da razmislite o ponovnom uspostavljanju odnosa sa Vašim lekarom koristeći novi sistem verovanja.

Budući da je gojaznost zdravstveno stanje, isto kao i dijabetes tip 2, hipertenzija i astma, lečenje gojaznosti zahteva kombinaciju medicinskih strategija (hirurških, kada je to potrebno) i strategija ponašanja.

Takođe, hronične bolesti zahtevaju brigu o samom sebi i podršku koju odnos između lekara i pacijenta treba da pruži. U tom odnosu niste pasivni, a nipošto potčinjeni subjekt. Vi ste ravnopravan partner. Ovo kažem zato što verujem da ako niste zadovoljni negom koju dobijate, imate pravo da obavestite svog lekara o tome, da imate kritičko mišljenje i uključite se u konstruktivnu diskusiju.

Povremeno sam postavljao lekarima sledeće pitanje: „Ako bi Vas Vaš pacijent doživeo kao osuđujućeg, ravnodušnog i nezainteresovanog stručnjaka, da li bi Vas to uznemirilo?“

Odgovor koji neizbežno dobijam je emotivan: „Da, to bi me apsolutno uznemirilo!“ Ovo mi govori da se prosečan lekar trudi. Ovo je dobra vest i navodi me da se nadam da biste, ako pošaljete poruku u stilu: „Kada kažete ono što ste upravo rekli, osećam se kao da me osuđujete“, dobili poziv za saradnju.

Ako niste zadovoljni odgovorom koji dobijete, taj lekar Vam možda ne odgovara. Vi ste ravnopravan partner.

Ali, ne odustajte, saosećajni zdravstveni radnici koji primenjuju kolaborativni pristup u nezi gojaznosti ipak postoje!