Idemo dalje: od klaustrofobije do sveta oslobođenog predrasuda o težini

Ja sam iz Kanade, koja je generalno bezbedno i prijateljsko mesto. Ja sam zapravo iz istočne Kanade, za koju se zna da je prijateljski nastrojena čak i po kanadskim standardima. Ipak, od marta imamo osećaj da ne možemo da verujemo svojim komšijama i kada naiđemo na nekoga u prodavnici kako šeta do police gde smo mi, osećamo pretnju i postajemo sumnjičavi.
                    
Oni koji su novi u ovoj socijalnoj izolaciji i opštem povećanju percepcije pretnje jedva čekaju povratak u normalnost. Samo, nema normalnosti kojoj možemo da se vratimo! Nismo izašli iz prvog talasa i rečeno nam je da je drugi talas izvestan, a i da možemo očekivati još ovakvih virusa. Razmotrimo kako bi nova normalnost mogla da izgleda. Da li je moguće da naša nova normalnost može biti bolja od prošle?

Pojedinci koji žive sa gojaznošću su, zapravo, stručnjaci za socijalnu izolaciju. Predrasude i stigma protiv gojaznosti su takvi da se oni koji žive sa gojaznošću ne osećaju sigurno u blizini drugih. Oni su razvili načine da izbegnu boravak na mestima gde postoji velika verovatnoća da će iskusiti predrasude.

Kupovina namirnica do kasno u noć kako bi se smanjile šanse da neko kritikuje ono što se nalazi u Vašoj korpi, naručivanje odeće preko interneta kako bi izbeglo isprobavanje u javnosti, gledanje Netfliksa kako bi izbegla sramota fiksnih sedišta u bioskopima. Da nastavim?

Percepcija pretnje prirodno proizvodi emociju anksioznosti. Ovako se mozak programira za preživljavanje. Pretnje se moraju rešiti pre nego što izazovu štetu. Ljudi su društvena bića tako da je naš odgovor na pretnju od društvene opasnosti (poniženje, kritika) jednak našoj reakciji na pretnju od fizičke opasnosti.

Na taj način iskustvo života sa gojaznošću u svetu punom predrasuda je isto što i iskustvo života sa rizikom od COVID-19 infekcije. Možda postoji mala šansa da povučemo ovu paralelu između socijalne izolacije tokom COVID-19 i socijalne izolacije zbog opasnosti da budemo izloženi predrasudama.

Jedna nesrećna posledica našeg instinkta društvenog preživljavanja je da favorizujemo druge koji su kao mi. Jer ako nešto krene naopako u vezi, lako je okriviti to, za bilo kakve razlike među ljudima.

Dakle, počinjemo da shvatamo da u nekim okolnostima osobe azijskog porekla trpe predrasude zbog COVID-19. Da li znate da španski grip nije počeo u Španiji? Nazvan je španski grip jer je Španija bila prva zemlja koja je priznala njegovo postojanje. Čoveče, predrasude se lako stvaraju.

Pristrasnost potiče iz instinktivnih aspekata ljudskog funkcionisanja. Ali kako se čovek razvijao kao vrsta, prevazišli smo instinkte da bismo razvili i intelektualne i moralne funkcije.

U stvari, mozak je organ za razvoj. Hoću da kažem da, iako su se nove moždane strukture razvile tokom evolucije, stare moždane strukture ne prestaju da funkcionišu. Nove funkcije su razvijene na vrhu starih sistema.

Kada je reč o psihologiji ovo je važno pitanje. To stvarno znači da imamo dva psihološka sistema koji rade. Primitivne originalne instinktivne moždane funkcije se nalaze u sredini mozga. Ovo je pre svega impulsivan i emocionalno zasnovan sistem („Želim to, Želim sve, Želim odmah“). Zatim, u prefrontalnom korteksu (površina mozga koja se nalazi odmah ispod čela) imamo izvršni sistem. Ovo je logičan, intelektualni sistem koji je sposoban za rešavanje problema, imaginarno razmišljanje i odlaganje zadovoljstva.

Veći deo vremena mi doživljavamo napetost između ova dva sistema. Kako se osećate? Šta bi trebalo da uradite? Primećujete da često odgovori na ova pitanja nisu isti. Sistem zasnovan na emocijama želi momentalno zadovoljenje i razmišlja automatski (kao: „liči na mene – dobro; ne liči na mene – loše“). Logički sistem gleda na principe i vrednosti (kao: „ne sudi o knjizi po koricama; svi smo jednaki kao ljudi“).

Socijalna izolacija će biti privremena; Počinjemo proces izlazaka iz naših kuća. Kada ponovo uđemo u svet, pitam se da li možemo da izaberemo da naš svet bude drugačiji? Predrasude su problem koji možemo rešiti. Predrasude prema osobama azijskog porekla su neopravdane; životi afroamerikanaca jesu važni, a predrasude prema onima koji žive u većim telima su podjednako neopravdane.

Kao psiholog, ponekad ohrabrujem ljude da promene svoje okolnosti kada promene svoje ponašanje. Na primer, zamislite da ste pušač i da treba uskoro da promenite posao. Možda ovo može da poveća mogućnost uspeha: ako je osoba zainteresovana da postane nepušač, možda može da koristi novi posao kao pomoć u tome. To je tako, idite na novi posao kao nepušač. Recite ljudima na novom radnom mestu da ne pušite i ponašajte se kao nepušač.

To pomaže jer omogućava nove navike i menja način na koji te ljudi doživljavaju. COVID-19 bi mogao biti kao novi posao. Možemo da se vratimo u svet ponašajući se kao da je novi svet. Ovo je sada važno. Biti Azijat ne znači da ste izazvali COVID-19, biti tamnoput ne znači da se sme drugačije tretirati i živeti u većem telu nije znak slabosti.