Odrasli momci ne plaču... i drugi mitovi

To se zove rodna ideologija. Vaš internalizovani, kulturni sistem verovanja, Vam govori kako treba da se osećate i delujete.

Tradicionalna ideologija muževnosti zvuči kao: Muškarci nikada ne bi trebalo da pokažu slabost ili da se bave ženskim stvarima; treba da traže avanturu, čak i ako to podrazumeva nasilje, da teže uspehu i budu tip ličnosti „čvrsti hrast“ sa geslom „pokaži im brate“ i „nisam mlakonja“.

Pretpostavljam da većina momaka koji čitaju ovaj pasus prepoznaje ovakve stavove. Ali u kojoj meri im verujete i sledite ovakve stavove? I da li je moguće da Vam to donosi više štete nego koristi?

Ja sam psiholog i verujem da je razumevanje ponašanja, a ne osuđivanje, osnova za njegovu promenu. Razumevanje ponašanja nam daje mogućnost da razmislimo, razmotrimo druge načine delovanja, i sami odlučimo koji pravac delovanja nas vodi bliže osobi kakva najviše želimo da budemo.

Pa, kako da shvatimo našu želju da sledimo društvene norme?

Svi znamo da ljudi poseduju instinkte za preživljavanje. Obično razmišljamo o ovome u smislu fizičkog preživljavanja. Pa, znate šta? Osim fizičkog preživljavanja, imamo i instinkt za društvenim opstankom.

Ljudi su društvene životinje. Želimo da se uklopimo i izbegnemo da budemo odbačeni. Stoga nije iznenađujuće da treba da postoji skup pravila o tome šta je u redu, a šta ne.

Da li je moguće da imate razvijena uverenja o tome kako treba da se ponašate, a koja ometaju Vašu sposobnost da pravilno regulišete svoju težinu?

Pa šta? Kakve to ima veze? Razmislite o ovome. Čini se da muškarci pogrešno pokazuju obim svoje prekomerne težine u odnosu na žene. Retko kada čujete muškarca kako pita svoju partnerku „Da li u ovome izgledam debelo?“

Naprotiv, nije retkost videti čoveka kako se tapka po stomaku, isprsuje i kaže „Uvek sam bio velik, jak momak“.

Čak i kada muškarci priznaju svoj višak kilograma, manja je verovatnoća u odnosu na žene da će to povezati sa zdravstvenim problemima. Osim toga, muškarci su manje skloni da razmišljaju o pokušaju regulisanja svoje težine.

Pa, šta s tim? Dobro pitanje! Zato što je prevalenca gojaznosti u porastu širom sveta. Da li bi Vas iznenadilo da saznate da se kod muškaraca rođenih između 1946. i 1964. godine beleži porast prevalencije gojaznosti od 29% svake decenije, od 1950? Zapravo, prilično šokantna statistika.

Zamislite da niste zadovoljni svojom težinom i zbog toga se osećate loše u svojoj koži. Potiskivanjem ove emocije ništa se ne menja, već se osećate još gore u vezi sa Vašim problemom sa težinom. Naša slika o sebi samima može da bude poražavajuća u ovoj vrsti začaranog kruga.

Neki ljudi čak razviju takozvani „sindrom zavaravanja“. Spolja čvrst kao stena, a iznutra oštećen.

Dobro, znači nešto u muškarcima čini da pate u tišini i osećaju se loše jer se ništa ne menja.

Ali sada, da dodam ulje na vatru, ljudi u razvijenim zemljama su na višem nivou rizika od razvoja skoro svih hroničnih bolesti: rak pluća, bolesti jetre, srčane bolesti, moždani udar i, da, gojaznosti.

Podrazumevana reakcija muškaraca, kao odgovor na stres, jeste sklonost da se ne prihvata da problem postoji i da se ne poseže za pomoći. Evo, opet se javlja instinkt za preživljavanje. Instinktom pristupamo zadovoljstvu i izbegavamo bol. Najčešći odgovor za snalaženje je bekstvo ili izbegavanje.

Šta ćemo da uradimo povodom ovoga? Srećom, postoje opcije izvan podrazumevanog izbegavanja.

Postoje četiri izbora kada je reč o odgovoru na stres:

Emocijama povezanim sa stresom može se upravljati tako što ćete ih odgurnuti (minimiziranje emocija - represija), ili direktno fokusirati na njih (senzibilitet).

Ovi odgovori čine obrazac;

• Reakcija „borba/beg“ dobro prolazi sa represijom, i povezano je sa onim što mi zovemo akcija fokusirana na snalaženje.
  
• Prijatno prilagođavanje se dobro slaže sa senzibilitetom, i povezano je sa onim što zovemo - emocijama fokusiranim na snalaženje.

To nije crno-bela situacija. Voleo bih da razmislite o ovim načinima reagovanja na stres, kao izborima. Ako Vaš plan A ne uspe razmotrite plan B.

Ako muškarci imaju tendenciju da deluju kao policajci fokusirani na akciju, sa tendencijom potiskivanja osećanja i pokazuju ponašanje borba/beg, onda postoje izbori. Biti otvoren za pokazivanjem osećanja i fokusiranje na brižnost prema sebi i drugima može da otvori svet izbora.

Izbori su dobri jer je gojaznost složena bolest; to nije samo rezultat loših ličnih izbora i nedostatka snage volje. To je odraz bioloških, genetskih, socijalnih i ekoloških (kao i ličnih) faktora.

Iz tog razloga je klasifikujemo kao hroničnu bolest. Kao i kod svih hroničnih bolesti, ne možete sami upravljati njom.

Šta možete da uradite povodom ovoga? Kada pogledamo istraživanje o upravljanju gojaznošću, vidimo da žene nadmašuju muškarce u većini studija. To otežava pomoć muškarcima.

Za mnoge tipične programe protiv gojaznosti smatra se da ne prepoznaju potrebe muškaraca već da su više okrenuti prema ženama. Ipak, bilo je uspeha.

Pogledajmo dve studije regulisanja težine usmerene direktno na muškarce. Jedan je nazvan FFIT program (Football Fans in Training - Ljubitelji fudbala na treningu) gde su učesnici prisustvovali programu na fudbalskim stadionima.

Drugi se zvao HAT TRICK (Trik sa šeširom) i koristio je svlačionice poluprofesionalnog hokejaškog stadiona za komuniciranje sa svojom muškom publikom.

Istraživanja sugerišu da su programi privlačniji muškarcima ako:

• uključuju grupnu interakciju sa muškim istomišljenicima
• koriste humor u programu
• uključuju neku vrstu takmičenja i
• fokusiraju se na fizičku aktivnost i na ishranu.

Ali šta ako nemate prirodnu sklonost da prihvatite dijagnozu gojaznosti kao hronično zdravstveno stanje, koje zaslužuje da se tako tretira i koje može zahtevati stručnu pomoć? Šta onda?

Ja sam ljubitelj metafora, pa mi dozvolite da Vam kažem jednu. Umesto da sebe vidite kao bolesnog, slabog, i muškarca kome je potrebna pomoć, da li biste bili voljni da preokrenete svoju situaciju i pronađete sportistu u sebi?

Sportistima su potrebni treneri. Veoma mali broj sportista se uzdiže na vrh bez trenera. Zapravo, elitni sportisti imaju tim trenera. Da li je to način na koji možete da gledate svoj put ka poboljšanoj težini i zdravlju?

Kao da izlazite iz dugog perioda van igre i vreme je da se vratite treninzima.

Kao i u sportu, sastav Vašeg zdravstvenog tima zaista zavisi od Vaših individualnih potreba i zdravstvenog stanja, ali generalno, može da uključuje lekara specijalizovanog za gojaznost, nutricionistu, fizijatra i psihologa. 

Vaš lekar može da proceni uticaj Vaše težine na Vaše zdravlje, pomogne u razvoju personalizovanog plana za regulisanje težine, ponudi lekove i/ili operaciju, kada je prikladno.

Nutricionisti Vam mogu pomoći da postignete zdravu ishranu i da Vam pomognu da pronađete načine da smanjite kalorije kako biste smanjili težinu. Fizijatri mogu da pomognu u pronalaženju prilagođenog plana fizičke aktivnosti. A psiholog je od pomoći kod promena ponašanja i promovisanja zdravog samopoštovanja.

Dakle, za kraj, počnite da sastavljate svoj zdravstveni tim. I, da upotrebim izraz uobičajen za moju rodnu Kanadu, držite štap na ledu.