Formiranje savremenog muškarca: balansiranje muškosti, društvenih normi i gojaznosti

Uvek sam bio „krupan momak”. Odrastao sam kao debelo dete u školi i ta slika me je pratila kroz srednju školu, fakultet i odraslo doba.

Iako sam oduvek znao da sam drugačiji i pored toga što sam bio primoran da pokušam da uradim nešto povodom toga, takođe sam bio pod velikim uticajem oprečnih poruka o muškosti, zdravlju muškaraca i mom telu. Kao muškarcu, moje telo je bilo i moj najveći adut i moja najveća mana.

Kada se osvrnem na svoj život, jasno je da su moja uverenja o tome da sam muškarac odigrala veliku ulogu u napredovanju moje bolesti.

Zatvorite oči i vratite se sa mnom kroz vreme, u rane devedesete. Zamislite da ste 10-godišnji dečak koji sanja da bude Moćni rendžer ili Nindža kornjača. Imate Donki Kong na Super Nintendu i nosite majicu neon boje.

Šta taj mali dečak uči o svom mestu u svetu? Koje su poruke koje dobija o tome šta znači biti dečak koji izrasta u muškarca?

On odrasta u društvu, zajednici i domu, koji ga uče da ceni to što je velik i jak, hrabar i agresivan. Uče ga da treba da bude odgovoran i pouzdan, zaštitnik i snabdevač. To su osobine koje je on kao muškarac uslovljen da razume.

Ali šta ako se ne uklapate u taj kalup? Šta ako se Vaše telo ne poklapa sa tradicionalnim muškim idealom? Šta ako ceo svet vidi veliko telo? Debelu i drugačiju osobu?

Bio sam to dete, a sada sam taj čovek. I mogu Vam reći, to je pravi konflikt, biti istovremeno pohvaljen i osramoćen zbog svog tela.

Da Vas ohrabruju da budete veliki i iskoristite svoju veličinu u svoju korist istovremeno uz poimanje javnosti da ste loši i krivi zbog svoje veličine. Da vam se daju jaki i moćni nadimci kao što su Slon ili Tenk, ali i da budete obezvređeni mrskim nazivima kao što su „debeljko”, „prase” ili „slanina”.

Tanka je linija između te pozitivne, sposobne i ohrabrene uloge muškarca i strašnog, sramnog, preterano velikog tela. Oprečne poruke mogu biti izuzetno zbunjujuće: „Potrebno je da budete veći i jači ali, takođe, da malo smršate i da budete manji jer ste sada preveliki.“

Ono što ovu razmenu poruka čini još štetnijom i opasnijom jeste činjenica da ne postoje jasni odgovori kako da se popravite, da okrenete stranicu unazad prema toj velikoj jakoj slici o muškarcu. Sve što dobijate je: „Budi muško, potrudi se više, idi podigni neke teške stvari, preznoji se” i slično.

Odrastajući sa gojaznošću, imao sam sreću da mi se ukazala prilika da se uključim u aktivnosti u kojima je moja veličina bila prednost. Bio sam odličan u sportovima kao što su hokej, bejzbol, ragbi, američki fudbal i rvanje slobodnim stilom, a sve to je pojačalo snažne, moćne, agresivne poruke o kojima smo upravo pričali.

Na mnogo načina, ove lekcije i prilike su bile moje spasenje. Štitili su me od doživljavanja istog stepena diskriminacije, pristrasnosti i zlostavljanja koje neki od mojih istomišljenika opisuju.

Biti dobar u sportu i ohrabren kao „veliki momak” pruža samopouzdanje, samoefikasnost, pozitivna društvena iskustva i što je najvažnije, prijatelje.

Da, iskusio sam maltretiranje zbog težine kao i svako drugo debelo dete. Deca su bila zla, mučila su me i gurala okolo, izvodila surove šale na moj račun i generalno mi nisu dopuštala da zaboravim da sam, u jednom pogledu, drugačiji od njih.

Jednom kada je maltretiranje postalo nasilno, naučili su me da štitim sebe i druge, silom ako je potrebno.  Nasilnici su se brzo ispravili i retko su ponovo napali.

Kada se osvrnem unazad, loša strana odrastanja u ovom svetu stereotipne muškosti imala je dvostruki uticaj na mene: pored toga što je verovatno doprinela progresiji moje bolesti, ugrozila je i moju sposobnost da tražim pomoć.

Ovako je to funkcionisalo: Sa jedne strane sam bio ohrabren da budem veći (do tačke bez povratka). Sa druge strane, učili su me da kao muškarac treba da ustaneš i deluješ po principu uradi sam. Ne pitaj za pomoć. Tražiti pomoć je slabost i u direktnom sukobu s ulogom koju društvo želi za tebe.

Kao muškarci, nema sumnje da nam je lakše kada je u pitanju prihvatanje i pronalaženje svrhe našeg tela. Društveno je prihvatljivije da nosimo višak kilograma u odnosu na žene, a zbog tela se stidimo mnogo ređe. Istovremeno, ideja da si „bolestan” i da ti treba pomoć zbog gojaznosti nije u potpunosti prihvaćena od strane muškaraca.

To se nadovezuje na strah od pokazivanja znakova slabosti, a pred vama je situacija u kojoj mi, muškarci, generalno, ne tražimo ili primenjujemo terapiju za gojaznost kada je to potrebno.

Kao momak koji je bio sportista i zainteresovan za nauku i telo, završio sam kineziologiju sa univerzitetskom diplomom – proučavanje tela u pokretu, poznato i kao nauka o vežbanju. Dok je moja bolest napredovala, nastavljao sam da učim o zdravlju, ishrani i vežbanju.

Završio sam doktorat sa fokusom na gojaznost. Ironično, na vrhuncu znanja, bio sam i najbolesniji, težak više od 350 funti (skoro 160 kg). Imao sam visok krvni pritisak, ozbiljnu apneju tokom spavanja i mučio me je osećaj da moja masnoća isisava život iz mene.

Zar ne bi trebalo, sa svim svojim znanjem, da uradim nešto povodom svoje gojaznosti? Moje telo je emitovalo poruku svetu da znanje očigledno nije dovoljno.

Kao i većina ljudi, naseo sam na kulturu dijeta i vežbanja. Insistirao sam da snaga volje i odlučnost mogu da učine da moja gojaznost nestane. Da, ako bih se izgladnjivao i dovoljno znojio, kada bih samo mogao da izdržim dovoljno nelagodnosti i da to želim dovoljno jako, mogao bih da se izlečim.

Dok sam bio zaglavljen u tom stavu „uradi sam”, odbijao sam da svoju gojaznost posmatram kao bolest. Dozvolio sam svom egu i „mačo” pogledu na svet da odlože pravilno upravljanje mog stanja. Dozvolio sam sebi da budem sve bolesniji zbog tvrdoglavosti. I to me je skoro koštalo života.

Bio sam toliko bolestan da sam se budio svakog jutra pitajući da li je danas dan kada će me masnoća ubiti. Počeo sam da se pitam kako će se moja deca snaći bez oca.

Nisam sam u ovome. Ima toliko muškaraca koji jednostavno ignorišu  ili odbijaju da se brinu o svom zdravlju jer nije muška stvar tražiti pomoć. Gojaznost, mentalno zdravlje, skrining za hronične bolesti. Može biti bilo šta.

Čovek može samo da se nada da će, kao i ja, shvatiti da će samo gutanjem svog ponosa i suočavanjem sa svojim problemom preživeti.

2014. godine, uradio sam gastrični bajpas kao deo mog lečenja gojaznosti. Predoperativna faza je bila intenzivna, sa brojnim zakazanim obavezama i sastancima. Moja početna orijentaciona sesija uključivala je skoro 50 osoba od kojih su samo 3 bili muškarci.

Sudeći po tome koga sam sretao po čekaonicama dok sam išao na svoje barijatrijske sastanke, ovo nije bilo neobično. Takođe sam član nekoliko zajednica grupa za podršku, i tamo se dešava da ne više od 1 na 5 članova budu muškarci.

Ako pogledate gojaznost širom populacije, ne vidite istu rodno zasnovanu podelu. Ovo nam govori da muškarci ne traže lečenje ili pomoć. Sa kompleksnom i hroničnom prirodom ove bolesti, bojim se da mnogo više muškaraca reaguje kao ja – puštajući bolest da napreduje bez lekarskih provera iz neke pretpostavke da je traženje pomoći znak slabosti.

U drugim oblastima bolesti (mentalno zdravlje, na primer) ulažu se napori da se otkloni stigma vezana za traženje i primanje pomoći od strane muškaraca. Moramo da uradimo isto sa gojaznošću i raznim tretmanima koji su dostupni.

Muškarci treba da prepoznaju da je u redu da traže pomoć.

Muškarcima će trebati da upotrebe svoju vlastitu višenamensku šminku. Muškarac može biti jak i pametan, ali mu je TAKOĐE potrebna snaga i poznavanje drugih – naročito kada je njegovo zdravlje u pitanju.

Treba nam još muškaraca u horu, da progovorimo i zahtevamo bolje. I treba nam više osoba koje vode i daju primer da suočavanje sa gojaznošću nije nešto što treba da uradiš sam.

Jer istina je da ne postoji ništa muževnije ili moćnije od toga da ste dovoljno hrabri, da budete ranjivi da otvoreno govorite o svim aspektima svog zdravlja.