Mi ne odlučujemo da budemo gladni ili siti nakon obroka, zar ne? Mi samo osećamo jednu od ove dve senzacije u određenom vremenskom periodu, a onda nastavljamo sa određenim aktivnostima u skladu sa tim osećajima.
Niti možemo da shvatimo zašto više volimo čokoladu od zelene jabuke za kasnu popodnevnu užinu, kada smo ujutru imali čvrstu nameru da istrajemo u zdravim izborima.
Dakle, ako naše ponašanje u ishrani i izbor hrane nisu u potpunosti u našoj svesnoj kontroli i ako ponekad nisu u skladu sa našim namerama, koje su to druge sile u igri, kako one funkcionišu i zašto nam se često čini da „sabotiraju“ naše planove?
„Potreba da se pronađe gorivo koje bi stvorilo energiju je temeljni pogon u okviru biologije svih živih organizama: svima nam je potrebna hrana da bismo preživeli. Prema tome, nije iznenađujuće da naša tela imaju tako složen sistem za kontrolu unosa hrane, koji pokreću hormoni“, objašnjava Džozef Projeto, profesor medicine na Univerzitetu u Melburnu.
Izgleda da hormoni deluju kao hemijski prenosioci informacija između tela i mozga koji koordinišu naše ponašanje u ishrani i izbor hrane.
Ovi hormoni cirkulišu u krvi i dolaze iz tkiva različitih delova tela koji se bave unosom energije i skladištenjem, uključujući creva (koja primaju i vare hranu), masno tkivo (koje skladišti energiju kao masti) i pankreas (koji proizvodi hormone koji su uključeni u skladištenje energije, kao što je insulin).
„Potreba da se pronađe gorivo koje bi stvorilo energiju je temeljni pogon u okviru biologije svih živih organizama: svima nam je potrebna hrana da bismo preživeli. Dakle, nije iznenađujuće da naša tela imaju tako složen sistem za kontrolu unosa hrane, koji pokreću hormoni.“
Neki hormoni su odgovorni za stimulisanje gladi (nazivamo ih „hormonima gladi”) dok su drugi odgovorni da se osećamo sitim (nazivamo ih „hormonima sitosti”).
U nastavku se nalazi pojednostavljen pregled hormona uključenih u kontrolu apetita. U njemu možete videti gde telo oslobađa različite hormone i kako oni utiču na `Vaš apetit.
Kada je pun, želudac smanjuje našu želju za jelom tako što proizvodi manje hormona gladi i šalje poruku mozgu da prestanemo da jedemo. U isto vreme, nivoi hormona sitosti se povećavaju i dostižu vrhunac između 30 i 60 minuta nakon obroka.
Ova dinamična interakcija poruka hormona gladi i sitosti pomaže našem mozgu da reguliše naše ponašanje u ishrani. Drugi skup hormona može da upravlja našim izborom hrane i da nas motiviše da jedemo, čak i u odsustvu fizičke gladi.
Izgleda da se nivo hormona takođe menja kada gubimo težinu. Nekoliko studija je pokazalo da je gubitak težine prouzrokovan režimom ishrane tesno povezan sa hormonskim promenama koje podstiču vraćanje težine.
Nakon gubitka težine, nivoi hormona sitosti se smanjuju, a nivoi hormona gladi se povećavaju. Ove promene dovode do stalnog povećanja osećaja gladi, smanjenog osećaja sitosti i manjeg trošenja kalorija. Ove promene mogu da traju do tri godine i verovatno su jedan od razloga zašto 8 od 10 ljudi vrati izgubljenu težinu u dužem vremenskom periodu.
Ovi nalazi ukazuju na to da suzbijanje osećaja gladi nakon gubitka težine, može da pomogne ljudima da održe svoju novu težinu.
Nakon gubitka težine, nivoi hormona sitosti se smanjuju, a nivoi hormona gladi se povećavaju. Ove promene dovode do stalnog povećanja osećaja gladi, smanjenog osećaja sitosti i manjeg trošenja kalorija.
Važno je zapamtiti da ne možemo kontrolisati svoje hormone. Kada osećamo glad, veoma nam je teško da ne jedemo – bez obzira na to koliko to možda ne želimo. Ali saznanje kako naši hormoni funkcionišu može nam pomoći da razumemo koje vrste intervencija i strategija je potrebno preduzeti da bismo efikasno upravljali svojom težinom.
