Da li ste znali da je gojaznost hronična bolest? Zaista jeste. Ispostavilo se da smo već duže vreme dosta grešili.

Kulturni narativ već dugo tvrdi da se težina može kontrolisati jednostavnim postizanjem balansa između „kalorija koje ulaze“ i „kalorija koje izlaze“. Dakle, ako se ugojite zato što unosite previše kalorija, jednostavno ih smanjite i smršaćete.

Ne pretvarajmo se da je kontrola telesne težine jednostavna.

Ispostavilo se da stvari nisu tako jednostavne. Zašto? Jer težina nije ponašanje. Kao rezultat toga, ne možete direktno kontrolisati svoju težinu!

Kakva nečuvena stvar za reći, zar ne? Evo primera: Ako bih Vas zamolio da danas pojedete 3 porcije voća, mogli biste to da uradite (pod uslovom da imate mogućnost).

Ako bih Vas zamolio da prošetate 30 minuta negde između 8 ujutru i 9 uveče, verovatno biste i to mogli da uradite. Ali, ako bih Vas zamolio da se u narednih 6 sati ugojite 0,3 kg – čekajte, neka to bude 5,5 kg – ne biste mogli.

Kontrolišete se (opet u granicama) oko toga šta jedete i kako vežbate. Ali zato što težina nije ponašanje, naša sposobnost da menjamo težinu kao da je brojčanik na termostatu, je veoma mala.

I ne samo to, ispostavilo se da Vaši geni igraju važnu ulogu. Procenjeno je da postoji oko 40% do 70% verovatnoće da osoba razvije gojaznost kao posledicu genetike. Dalje, postoji veza između Vašeg socijalnog okruženja i Vaše težine.

Da ne spominjem da se naše društvo razvilo tako da je pristup visokokaloričnoj hrani niske hranjive vrednosti lak, a prilike za većom aktivnosti teško dostupne.

Drugim rečima, bez obzira kako ih predstavite, naučni dokazi jasno potkrepljuju činjenicu da težina nije stvar izbora i snage volje, već rezultat složenih genetskih, bioloških, društveno-kulturnih i psiholoških faktora.

Pa, ne broj kilograma na vagi već uticaj viška masnih ćelija na zdravlje, sposobnost funkcionisanja i kvalitet života. Masne ćelije nisu pasivne. Nije da one samo postoje i ne rade ništa.

Masne ćelije luče hormone i peptide koji, kada su blizu srca, jetre, pankreasa itd. (intraabdominalno masno tkivo) mogu da izazovu bolesti.

Idemo korak dalje. Ključno je razumeti da telo brani – da, baš tako, brani – svoju najveću težinu! Naša tela se instinktivno snalaze u različitim situacijama. Pogledajmo nekoliko primera.

Pošto nas pregrejavanje dovodi u opasnost od oštećenja mozga, automatski počinjemo da se znojimo kako bismo snizili telesnu temperaturu. Još jedan primer: Smrzavanje nije dobro za nas; može da deluje štetno zbog čega automatski počinjemo da drhtimo kada nam je hladno, da bismo vratili temperaturu. Za sada, sve je u redu.

Pa, na sličan način je i telo napravljeno da se odupre mršavljenju. U dalekoj prošlosti, kada se hrana nije lako pronalazila, često smo bili u opasnosti od izgladnjivanja. Dakle, kada smršamo, naši ugrađeni mehanizmi će ponovo početi da se vraćaju. Umesto drhtanja ili znoja, mozak povećava osećaj gladi, smanjuje osećaj sitosti i usporava metabolizam. Znači, ti mehanizmi za očuvanje života i sada rade iza kulisa...

Postoji predvidiva kriva za mršavljenje koju skoro svi znaju. Na početku mršavljenja, težina lepo pada. Onda, negde između 3 do 6 meseci, mršavljenje prestaje i dostiže plato. Tu nastupa biologija. Nazivati to neuspehom je previše pojednostavljeno.

Zašto Vam onda ovo govorim? Pa, kada ljudi funkcionišu po modelu unošenje-potrošnja energije, njihovi ciljevi i očekivanja se zasnivaju na tome.

Neko ko je ubeđen i razmišlja na ovaj način mogao bi da postavi cilj gubitka kilograma od 0,5 kg svake nedelje. 5 nedelja: 2,5 kg. 10 nedelja: 5 kg. 30 nedelja: 15 kg. Sjajno! Prijavljujem se! Pa, nažalost, šanse da se ovo stvarno desi su veoma, veoma male. Zato što Vaše telo ima drugačiji plan za Vas, i zapravo ne možete da prevarite majku prirodu.

Postoji ogroman problem sa rasprostranjenim mentalnim sklopom „jedite manje, krećite se više“. Ljudi prolaze kroz predvidljive faze mršavljenja – početni uspeh praćen neizbežnim zaustavljanjem mršavljenja će dovesti do toga da oni zasigurno krive sebe.

To ljude stavlja pred neproduktivan sled događaja. Ako postoji nešto što znamo o ljudima koji žive sa gojaznošću, to je da oni više puta ulažu značajne napore da smršaju. Ali vremenom, njihova iskustva imaju tendenciju da izgledaju ovako: Trudim se i ne uspevam; trudim se i ne uspevam; trudim se i ne uspevam. Zvuči Vam poznato?

Kada se kao psiholog sretnem s ovim obrascem, to me stvarno uznemiri. Zašto? Zato što ovaj obrazac pokušaja i neuspeha rezultira odustajanjem! Ovo se zove „stečena bespomoćnost“ i predstavlja veoma opasno psihološko stanje. Oseća se kao depresija. To ometa većinu aspekata života neke osobe. I narušava njeno samopouzdanje.

Nedavno su urađene brojne studije sa ciljem da se shvati kako poboljšati brigu o ljudima koji žive sa gojaznošću. Ono što saznajemo je da ljudi koji žive sa gojaznošću zapravo ne gledaju na zdravstvene radnike kao na izvore podrške, već misle da upravljanje težinom zavisi od njih samih i da samo treba jače da se fokusiraju na dijetu i vežbanje. Lekari misle da mogu da pomognu, ali takođe misle da su dijeta i vežbanje jedini način.

Radim sa ljudima koji žive sa gojaznošću od kraja sedamdesetih. Stalno viđam kako je neverovatno izbezumljujuće za ljude sa gojaznošću kada neko naiđe i kaže im: „Pa, samo treba da jedete manje i da više vežbate.“

Kao da očekuju da osoba sa gojaznošću reaguje rečima: „Stvarno? Niko mi to nikada nije rekao. Nisam imao/la pojma da će mi pomoći ako jedem manje, a vežbam više.“

Bezbrojno ponavljanje ove priče govori mi da imamo pogrešan scenario. Vreme je da se promeni narativ o tome šta znači gojaznost, kako se razvija i kako se leči.

Kada me neko pita da objasnim zašto stopa gojaznosti raste, moj odgovor je: „Zato što ljudski mozak više nije prilagođen sredini u kojoj živi.“ Nije problem ni u osobi ni sa mozgom. Ali u kombinaciji sa okolinom, problemi mogu nastati.

Šta bi se desilo kada biste promenili narativ u vezi gojaznosti - Gojaznost se rešava time da jedete manje i krećete se više, što Vas čini neuspešnim.

Uzgred, kada se osoba oseća kao neuspešna i odustaje, prestaje da se brine o sebi.

Koja je alternativa? Pa, pustite me da Vam nešto predstavim.

Šta ako je gojaznost hronično zdravstveno stanje koje je rezultat genetike, životne sredine, bioloških (posebno biologije mozga), socijalnih i psiholoških uticaja koji su pojačani u kontekstu savremenog okruženja prerađene hrane, preopterećenih života, sa malo vremena za brigu o sebi.

Šta ako, uprkos svim Vašim ranijim naporima, nikada niste lečeni od ovog stanja. I do sada niko nije pristupio Vašoj nezi iz perspektive našeg trenutnog znanja. Prošli pokušaji su se centrirali oko ideje - jedite manje, krećite se više.

Ako biste mogli da napravite ovaj pomak, pitam se šta bi se desilo? 

Evo moje vizije: Mislim da ovaj pomak ima potencijal da ponovo uvede realnu nadu u upravljanje gojaznošću i da bude put ka povećanju samopoštovanja.

Brinem se da ljudi koji žive sa gojaznošću krive sami sebe – zapravo, znamo da to rade; to se zove „internalizovana predrasuda o težini“ – i ne vide da su zdravstveni radnici tu da pomognu.

Međutim, ako pristupimo gojaznosti kao bilo kojoj drugoj hroničnoj bolesti, možemo da napravimo razliku. Zdravstveni radnici mogu da koriste veštine koje su naučili podržavajući ljude koji žive sa drugim hroničnim stanjima da pomognu onima koji žive sa gojaznošću. Na kraju svega, upravljanje gojaznošću se više zasniva na pristupima lečenja koji poboljšavaju zdravlje, funkciju i kvalitet života nego na tome koliko kilograma neka osoba može da izgubi.

Pitam se da li biste bili voljni da posegnete i potražite pomoć za svoje stanje?