Veličina Vaših farmerki? Ona se nalazi u Vašim genima.

Neki od prvih tragova povezanosti između gena i gojaznosti pronašla je 1952. godine grupa istraživača sa Univerziteta u Mičigenu. Oni su sproveli studiju u kojoj je učestvovao 81 par blizanaca, iz većinom lokalnih srednjih škola. Blizanci su izmereni na mnogo načina, uključujući dužinu stopala, dužinu podlaktice, pa čak i visinu nosa.

Merenja su omogućila istraživačima da shvate koliko je verovatno da su te različite osobine nasleđene od roditelja – to se zove naslednost. Od svih različitih osobina koje su istraživači merili, otkrili su da su osobine sa najvećom stopom naslednosti telesna težina i obim struka.

Od tada su sprovedene mnoge slične studije, koje su takođe poredile blizance koji nisu odrasli zajedno. Identični blizanci bili su podjednako slični po težini, bez obzira na to da li su odgajani zajedno ili odvojeno od rođenja. Ovo pokazuje moć gena nad okruženjem u određivanju telesne težine. Zajedno, ovi nalazi pružaju neosporne dokaze da genetika igra centralnu ulogu u gojaznosti. Neki dokazi sugerišu da je genetski doprinos između 40 i 70 procenata. To znači da geni koje nasleđujete od roditelja mogu povećati Vaš rizik od razvoja gojaznosti.

Istraživanje na tom polju je u toku. Ali ono što znamo je da geni utiču:

• Koliko hrane obično jedemo u sedećem položaju
• Kako reagujemo na osećaj punoće
• Koliko uživamo u određenim vrstama hrane
• Koliko nam energije treba da obavljamo osnovne funkcije našeg tela
• Kako i gde se višak kalorija čuva kao masnoća u našim telima

Sada znamo da te stvari možda imaju manje veze sa našom ličnošću i izborom načina života, a više sa našim genima.

Ali ako je tako, zašto je bilo malo ljudi sa gojaznošću pre sto godina? Kako kaže genetičar Frensis Kolins: „Genetika puni pištolj, a okruženje povlači okidač“.

Naši geni se nisu promenili u poslednjih sto godina. Zapravo, oni su uglavnom ostali nepromenjeni u poslednjih 50.000 godina. Ono što se promenilo je naše okruženje. I baš kao što neki od nas dobijaju alergije u određenim sredinama, neki naši geni se mogu aktivirati i menjati zbog okruženja.

Sada živimo u drugačijem okruženju, sa različitim tipovima stresa, ishrane i tehnologije. Oni komuniciraju sa našim genima na nov način. Gojaznost je deo rezultata.

Profesor Džozef Projeto, istraživač i kliničar specijalizovan za gojaznost, objašnjava genetsku osnovu gojaznosti tražeći od nas da razmislimo o dve saksije. Imaju različite veličine: jedna saksija je od pet litara dok je druga od pedeset. Saksije stoje na kiši preko noći, a ujutru su obe pune vode.

Nije iznenađenje da veća saksija sadrži više vode od manje. Profesor Džozef Projeto objašnjava da je to zato što je veća saksija napravljena da sadrži više vode. „Drugim rečima, potrebna Vam je i Vaša genetska osnova (kako je napravljena saksija) i okruženje (kiša) da biste razvili gojaznost”, kaže on.

Kako možemo da koristimo ovu informaciju? Na kraju krajeva, ne možemo da promenimo naše gene. Ali naše individualne genetske razlike mogu da učine da budemo pod manjim ili većim rizikom od razvoja gojaznosti. Dakle, što više znamo o našim genima, više informacija imamo da donosimo informisane odluke o upravljanju težinom. Na primer, možemo pokušati da umanjimo našu izloženost faktorima životne sredine koji povećavaju rizik od razvoja gojaznosti.

I zbog naše individualne genetske osnove, možemo različito da reagujemo na različite vrste lečenja. Ono što funkcioniše za jednu osobu, možda neće uspeti drugoj. Zato je svakome od nas potreban individualni pristup za upravljanje težinom.