Zovem se Marti Enokson i ja sam zastupnik pacijenata i predstavnik gojaznih osoba koji se bori protiv predrasuda i stigme u vezi sa težinom.

Kratko o meni:

• Živim u zapadnoj Kanadi.
• Imam 53 godine i živim sa gojaznošću poslednjih 40 i više godina.
• Takođe, živim sa dijabetesom tip 2 od svoje 25. godine.
• Imam i visok krvni pritisak.
• Živim sa komplikacijama dijabetesa tip 2 koje uključuju lošu cirkulaciju i neuropatiju stopala, zbog čega imam otvorene rane na oba nožna palca.

Kao zastupnik pacijenata koji je radio globalno, poslednjih sedam godina pričajući o svojim problemima sa gojaznošću, predstavio sam se svetu kao neko ko ima kontrolu, odlično brine o sebi, praktično savršena slika onoga što bi predstavnik pacijenata trebalo da bude...

Bio sam i ostao inspiracija mnogim ljudima...

Do sada.

Stresovi u životu, privatni i poslovni, u kombinaciji sa loše donesenim odlukama o zdravlju, sa dolaskom COVID-19,   uzrokovali su strašnu oluju koja je zamalo dovela moj život do preranog kraja...“

Kako? Možete da pitate...

Da bi shvatili kako sam završio u bolnici sa još jednim ozbiljnim i po život opasnim trovanjem krvi, moramo se vratiti najmanje šest meseci unazad, do avgusta 2019, kada sam doživeo niz događaja koji su ostavili duboke ožiljke i uticaj na mene, i mentalno i emocionalno.

Mislio sam da sam mentalno jak.

Mislio sam da me je moja višegodišnja borba sa gojaznošću i maltretiranje koje sam pretrpeo u poslednjih 40 godina pripremila na sve... ali avaj, to jednostavno nije bilo tako.

Puka moć uma je mnogo jača nego što mislite.

U avgustu 2019. moje srce je bilo zaista slomljeno i kao rezultat toga, počelo je moje putovanje ka mračnom mestu. Okrenuo sam se starom i dragom prijatelju koji mi je UVEK pružao utehu od rane mladosti...

Ne nužno dobar, ili drag prijatelj, ali čokolada je bila verni prijatelj koji je uvek bio tu za mene tokom svih loših trenutaka u mom životu... a sada izgleda da su se ta loša vremena opet vratila.

Tako je počelo. Jedna čokoladica... oooh – osećao sam se tako dobro dok sam padao. Učinila je da se osećam tako dobro. Bol je nestao.

Septembar 2019. je stigao, s čijim dolaskom su i uzročnici stresa u mom životu postali još jači. Zajedno sa slomljenim srcem, osetio sam kako mi se i fizički duh lomi.

Mmmm... Bilo je tako prokleto dobro pojesti tu čokoladicu. Kasnije bih odlučio da pojedem još jednu... i zavrtelo bi mi se u glavi. Euforija. Pre nego što se okrenete, dve čokoladice uveče bi se pretvorile u četiri. Svako veče.

Spuštanje u mračni vrtlog moje čokoladne depresije nije dugo potrajalo... U stvari, desilo se prilično brzo.

Tražeći utehu u hrani, umrtvljivao sam bol. Prestao sam da proveravam šećer u krvi. Ja stvarno nisam želeo da znam.

Jedina bitna stvar je bila čokolada... To mi je odnosilo bol.

Prošao je septembar, počeo oktobar i tada su se dogodili poslednji udarci.
Ono malo od mene što je ostalo, bilo je potpuno slomljeno i poraženo.

Štapovi i kamenje lome kosti... ali i imena takođe nanose povrede. Reči zaista bole... kao i postupci drugih. U stvari, dela mogu još više da bole.

U svakoj fazi, moje mentalno zdravlje je bilo sve gore i gore. Bilo me je sve manje i manje briga za bilo šta, i kao rezultat toga, moje opšte zdravlje je patilo.

I dalje nisam želeo da iko vidi moju ranjivost. Za sve gledaoce širom sveta koje sam predstavljao. Spolja sam zvučao FENOMENALNO!!! Ali unutra, postojala je mržnja i samoprezir, tako sam se neverovatno stideo sam sebe. Izmicao sam kontroli.

Tome dodajte odgovornosti i pritiske koje je nosila moja karijera u državnom tužilaštvu.

Bio sam fizički istrošen dok sam se pripremao za seriju od šest suđenja, za ubistva, koja su se trebala održati od februara 2020 do 15. maja 2020. Svakog dana. Nema pauza kada se radi o sudskim predmetima. U nekim slučajevima, dva suđenja su se vodila istovremeno. 75 dana suđenja. Bio sam neverovatno preplavljen.

Vratio sam se na posao posle Božićnog odmora i radio svaki dan, do kasno uveče, uključujući subotu i nedelju, pripremajući se za moja suđenja. 72 dana bez prekida. 96 neplaćenih dodatnih sati, samo da završim posao...

Očigledno nije bilo dovoljno sna - oko 4 sata noću.

Zdravlje mi se pogoršavalo. Nisam brinuo o svojim dijabetičarskim, neuropatskim stopalima. Jednostavno nije bilo vremena. Uzimao sam samo polovinu svojih lekova za dijabetes.

Do tog trenutka, jeo sam 6 do 10 čokoladica svako veče. Čokolada mi je pružila kratkoročnu utehu koju sam ponavljao nekoliko puta.

Napustio sam svoje dobre navike u ishrani... i kao rezultat toga, ugojio sam se. Bilo mi je neprijatno i osećao sam se neverovatno sramotno.

Dok sam se pripremao za svoje maratonske mesece sudskih postupaka, stres je prevladavao. Svaki dan bi donosio više stresa; i sa svakim novim danom, budio bih se i moje telo bi bilo samo umornije nego prethodni dan.

Dečaci i devojčice, ovo sam ja... letim prema Zemlji 800 km/h ubrzanim kursom da se zakucam prvo glavom u tlo. Spremala se strašna oluja... i mogao sam to da osetim u svom telu. Da, znao sam duboko u sebi da stvari ne idu dobro. I nisam se osećao dobro i nisam mogao da popravim ovaj nered koji sam sâm napravio.

Moje telo je nedeljama pokušavalo da mi pošalje znake da stvari idu loše. Ali, ja ga nisam slušao. Došao  je trenutak kada mi je telo upravo reklo... „NEMA više Martija. Ako ti nećeš da poslušaš nagoveštaje koje ti dajem, a onda ćeš se srušiti na spektakularan način.“

Jedina stvar koja nedostaje ovoj strašnoj oluji koju sam stvorio, je uključivanje neke vrste bolesti... svetska pandemija...

Znate, vrsta pandemije koju svet nije doživeo još od španskog gripa 1919. i 1920. – pre 100 godina.

Priprema korona virusa za veliki nastup u Kanadi... poznat i kao COVID-19.

Počeo je u Kini. Onda je umarširao u Evropu. Italija i Sjedinjene Države su bile preplavljene udarcem ove virusne mašine za ubijanje. Stvari su bile neverovatno zastrašujuće.
Ljudi su umirali rekordnim tempom. COVID-19 je bio novo, strašno čudovište, a  lokalne i međunarodne vesti su uradile neverovatno efikasan posao izveštavajući o COVID-19 i uplašile sve, uključujući i mene.

Svi smo znali da korona virus

dolazi u Edmonton, samo nismo znali kada tačno...

Za ljubitelje Zlatnih devojaka, ovo je moj trenutak Sofije Petrulo.

Zamislite to... 12. mart 2020. Edmonton, Alberta, Kanada.

COVID 19 je stigao u Edmonton par dana ranije. Po dolasku, bolest je počela da se širi i ostavlja svoj trag u petak, 13. marta 2020. godine. Petak 13-ti... To je trebalo da bude poslednji normalan dan u Edmontonu, Alberta, u Kanadi. U svakom slučaju, malo sam odlutao.

Ustao sam iz kreveta u bezbožno vreme u 5:15, i za početak, ono što sam mislio je bilo - biće to još jedan dan pripreme za sledeći sudski postupak na mojoj listi. Bio sam iscrpljen nakon samo nekoliko sati sna.

Moj dan je počeo kao i prethodnih nekoliko meseci sa čokoladicom.

Stigao sam na posao u 6:45. Telo me je malo bolelo, ali inače je sve izgledalo normalno. Tada još nisam znao da će proći mnogo vremena pre nego što se vratim u svoju „normalu”.

Jutro je proticalo radno i kako se približavalo vreme ručka, počeo sam da osećam nadolazeću glavobolju . Mislio sam da glavobolja možda dolazi od gladi, pa sam se spustio do kafeterije i naručio ručak. Jeo bih za svojim radnim stolom kako bih mogao da nastavim da radim.

Seo sam da jedem i glavobolja se pogoršala. LUPANJE!!!

Tome su se pridružili i naleti mučnine.

Glavobolja se pojačala – kao da će mi glava eksplodirati.

Moj um je odmah pokušao da prepriča mnoge novinske izveštaje poslednjih dana koji su navodili simptome korona virusa... da li imam COVID-19? Otkucaji srca su mi se povećali, kao i moja zabrinutost.

U tom trenutku, moje telo se jako znojilo, što je onda prešlo u neverovatne talase  jeze koja me je bukvalno uzdrmala do srži. Nisam mogao da se zagrejem i nisam mogao da prestanem da se nasilno tresem.

Ovo je gadna stvar. Stvarno gadna. Da li umirem? Premlad sam da umrem. Šta će biti sa mojom decom?

Otišao sam kući i odmah pozvao liniju za pomoć u vezi COVID-19 Zdravstvene službe u Alberti (AHS) . Bio sam ubeđen da imam COVID-19. Histerija je obuzela grad i provincije u prvim danima pandemije.

Probijanje do dežurne telefonske linije za COVID-19 trajalo je nekoliko sati biranja broja, samo da bi mi na kraju rekli da, iako sam imao neke simptome, nisam putovao u poslednjih 14 dana i da mislim da nisam došao u kontakt sa nekim ko je putovao u poslednjih 14 dana. Takođe nisam imao uporni suvi kašalj. Nisam bio uveren.

Još uvek sam se nekontrolisano tresao od jeze. Imao sam temperaturu. Imao sam nalete mučnine. To jednostavno nije bilo dovoljno za AHS i 12. marta 2020. uskraćen mi je COVID-19 test.

Bio sam veoma bolestan i tokom narednih nekoliko dana nije mi bilo bolje. Moja kćerka je bila neverovatno zabrinuta. Još uvek sam se nekontrolisano tresao od jeze i jako znojio. Nisam mogao da zadržim hranu. Htela je da pozove 911.

Nisam želeo da pozove 911 jer nisam hteo da idem u bolnicu (u hitnu pomoć), jer sam bio siguran da ću tamo dobiti COVID-19. Izveštaji na vestima su govorili da su službe hitne pomoći apsolutno prenatrpane. Bio sam prestravljen da uđem u petrijevu posudu bolesti kao što je bila hitna pomoć gde bih mogao da dobijem COVID-19.

Na kraju, kako sam se razboleo još više, moja kćerka je preuzela kontrolu nad situacijom i nazvala 911. Ona je bila razumna. Ja ne. Priznajem to. U roku od nekoliko minuta od poziva, vatrogasci, policija i ambulanta su stigli u moju kuću.

Srce mi se slomilo što sam bio previše bolestan da bih uopšte uživao u činjenici da imam punu kuću vatrogasaca koji me okružuju. Propuštene prilike... LOL

Toliko sam se tresao da nisam mogao da se zagrejem. Glava mi je izgledala kao da će eksplodirati. Osećao sam se užasno. Bio sam prestravljen da odem u hitnu pomoć.

Medicinsko osoblje za hitne slučajeve me je pregledalo i rekli su da patim od anksioznosti. Da jeza i mučnina od kojih patim dolaze od anksioznosti. Rečeno mi je da dišem i da će sve biti u redu.

Oni su mi tada rekli da me mogu odvesti u hitnu pomoć, ali da su službe hitne pomoći neverovatno zauzete i da bih mogao tamo da dobijem COVID-19. To me je prestravilo. I rekao sam im NE!

Duboko u sebi sam znao da sam bolestan i da nešto definitivno nije u redu, ali sam bio toliko zabrinut da ću dobiti COVID-19 da sam doneo odluku da ne idem u bolnicu. Ta odluka je bila katastrofalna greška.

Da sam tada otišao u bolnicu, verovatno bi se na vreme saniralo ono što mi se dešavalo i ne bih se napatio kao što jesam.

Najgore je tek trebalo da dođe... tokom narednih nekoliko dana, prošao sam kroz periode mučnine i jeze koji su me uzdrmali do srži. Imao sam grozničave snove. Halucinirao sam. Nisam mogao da se zagrejem. Nisam mogao da zadržim hranu  i polako sam dehidrirao.

Takođe, nastavio sam da podnosim najveće glavobolje koje uopšte nisu prestajale. Ništa nije pomagalo protiv bola.

Probudio sam se u utorak, 17. marta 2020. godine i osetio poznat, nepoželjan bol u stopalima i nogama. Plamteće crvenilo i vrućina na dodir. To je bio užasan bol koji nisam osetio više od dve godine.

Poslednji put kad sam imao iste simptome, to je bilo zbog po život opasnog trovanja krvi koje me je bukvalno skoro ubilo. Ustao sam i odgegao se do toaleta. Mokrio sam krv.

Ne... stvari su upravo krenule od stvarno lošeg... na mnogo gore. Poslednjih pet dana bolesti bili su samo uvod za ovo... veliko finale.

Nisam odmah rekao ćerki šta se dešava. Očigledno, nisam donosio pametne odluke. Znao sam da će odmah pozvati hitnu pomoć i da će me odvesti u bolnicu.

U retrospektivi, ne mogu da verujem da nisam prepoznao preteću situaciju u kojoj sam bio tada i odmah potražio medicinsku pomoć koja mi je očajnički bila potrebna. Umesto toga, nastavio sam da igram ulogu tvrdoglavog mužjaka još neko vreme. Ponekad jednostavno ne možeš da se ne glupiraš... a ja sam bio GLUP.

Sišao sam u dnevnu sobu. Jak bol u nogama je preovladao. Moja ćerka je primetila da nešto nije u redu. Nakon što je insistirala, konačno sam joj rekao za noge i stopala. Pokazao sam joj noge i desno stopalo, koji su bili plamteće crvene boje i vreli na dodir.

Ponovo je pozvala 911, protivno mojim željama. Isti vatrogasci, različiti policajci i različito medicinsko osoblje hitne pomoći. Još jedna propuštena prilika...

Stvari su bile mnogo, mnogo gore. Osoblje hitne pomoći nije uspelo da stabilizuje krvni pritisak, iako su pokušali nekoliko puta. Nivo šećera u krvi je bio oko 18 – neverovatno visok. PREVISOK! Tada sam im rekao da sam mokrio krv. Mogli su reći da sam dehidrirao i da sam bio u lošem stanju.

Njihova preporuka je bila da odem u odeljenje bolničke hitne pomoći... Ja to i dalje nisam hteo. Nisam želeo da dobijem COVID-19. Očigledno sam bio veoma bolestan, međutim nisam slušao razum. Moj strah od dobijanja COVID-19 je prevladavao.

Medicinsko osoblje je sledećih pola sata provelo ubeđujući me da, u najmanju ruku, odem u ambulantni centar u kom bi lekar mogao da me proceni i da uradim analizu krvi. Kroz upornost, i brižnost, i iskreno razumevanje mojih neverovatnih strahova... oni su napokon uspeli da me ubede da barem odem u ambulantni centar.

Kćerka mi je spasila život. Stvarno jeste.

Stigao sam i došao na red prilično brzo. Shvatio sam da sam bio veoma, veoma bolestan. Uzeli su mi krv i dali infuziju da me rehidriraju. Nisu mogli da regulišu moj krvni pritisak i u dva navrata u narednih nekoliko sati moj krvni pritisak je pao. Moj nivo šećera u krvi je još uvek bio oko 18. Bili su to veoma zastrašujući trenuci.

Stigli su rezultati analize krvi, imao sam infekciju i bubrezi su sigurno pretrpeli određeno oštećenje. Budući da sam bio toliko bolestan, prebačen sam u Rojal Aleks bolnicu.

Završio sam tačno tamo gde je trebalo da odem šest dana pre toga. Koji glupan. I zamalo sam umro.

Bio sam u bolnici 4 dana i bio sam na velikoj dozi i.v. antibiotika. Pacijenti su bili premeštani što je brže moguće iz bolnice, kako bi kreveti bili dostupni u slučaju da dođe do COVID-19 krize. Poslali su me kući da se oporavim. Morao sam putovati u bolnicu tokom narednih 15 dana, svakog dana na sat vremena, da primim veliku dozu i.v. antibiotika. Takođe su mi i rane previjali u isto vreme jer su noge i stopala bili teško oštećeni od infekcije. Kada sam završio sa infuzionom primanjem antibiotika, dobijao sam još 14 dana jake doze oralnih antibiotika... Bilo je to dugo putovanje.

Moja dugotrajna borba sa gojaznošću i dijabetesom tipa 2 doprinela je da s vremena na vreme postanem slabiji.

Kada se ne odmarate dovoljno, ne hranite ispravno, ne brinete o svom ličnom zdravlju i ne stavljate SEBE na prvo mesto...

Kada ste pod stresom izvan svih granica, ne uzimate ispravno svoje lekove, borite se protiv depresije koja je dovela do stresa da jedete neverovatne količine čokolade za utehu, i ne idete na preglede kod lekara...

Kada ste neverovatno uplašeni jer je COVID-19 postao i nastavlja da bude  globalna pandemija; nažalost, kada zapostavite svoje telo, dozvolite mu da postane  istrošeno, slomljeno i pogodno za infekcije…

Bio sam slomljen i nisam slušao svoje telo. Kao rezultat toga, doneo sam neverovatno loše odluke. Ono što mi se desilo, desilo se zato što se nisam brinuo za sebe.

Bio sam toliko umoran da je infekcija uvidela priliku da upadne u moje telo, preuzme ga kao vanzemaljac i potencijalno me ubije.

Briga o sebi. To je neverovatno važno. ZASLUŽUJEŠ da se brineš o sebi. Nema boljeg trenutka nego upravo sada da se uverite da se morate brinuti o sebi. Uverite se da radite sve što spada u brigu o samom sebi.

Što se mene tiče, ja više nisam na antibioticima, već 62 dana. Infekcija je nestala... i verujem da više nikada neću dobiti drugu.

Oporavio sam se od depresije... Strah za zdravlje može i to da postigne. Idem na sve medicinske preglede. Uradio sam svaki test koji su tražili moji lekari - to je veoma važno.

Prihvatio sa sam sebe i nastavio da uzimam SVE svoje lekove. Ispravno se hranim , ne jedem zbog stresa niti sam dotakao čokoladicu, već 99 dana. Jupiiiii za mene! Malo sam i smršao... mada ne preporučujem gubljenje kilograma onako kako sam ja to radio.

Onima koji žive sa dijabetesom, nije važno koji tip, savetujem da budu marljivi oko provere šećera u krvi. Uverite se da detaljno proveravate noge, stopala i, najvažnije, Vaše nožne prste. Marljivost sa Vaše strane će Vam pomoći i upozoriti na buduće probleme. Molim Vas ostanite budni i pažljivi.

Razgovarao sam sa lekarom o svojoj depresiji i nastavljam da brinem o samom sebi. Sada ponovo hodam svaki dan gradeći svoju izdržljivost.

Želim da živim, zaista. VREDAN SAM TOGA. Stvarno, stvarno jesam... a i VI zaista vredite. Stvarno je tako.

Poslednjih šest meseci su bili strašna oluja gluposti, straha i infekcije. Srećom, ja sam preživeo i mogu da podelim svoje putovanje sa Vama.

Završiću sa Martijevim mudrim rečima...

NE budite kao Marti. Vodite računa o svom zdravlju. To je važnije nego što mislite. Naučite da kontrolišete stres i brinite o sebi.

Ono što je najvažnije, ne dozvolite da Vas kriza omete da posetite svog lekara... ili odete u bolnicu zbog hitnih medicinskih razloga.
I samo za Vašu informaciju... dok sam bio u bolnici, testiran sam na COVID-19.

Nisam imao COVID-19.